Goran Marković (72), jedan od najboljih reditelja zemlje koje više nema - Jugoslavije, nedavno je predstavio novo filmsko ostvarenje „Delirium Tremens“ na 47. međunarodnom filmskom festivalu FEST u Beogradu. Riječ je o filmu napravljenom prema istoimenoj pozorišnoj predstavi koju je, također, režirao Marković.
Stari dani
Film je svojevrsna posveta glumcu Predragu Ejdusu, koji je umro u septembru prošle godine. Marković, rediteljski mag, u intervjuu za „Dnevni avaz“ otvoreno je govorio o „Delirium Tremensu“, ali i o brojnim drugim temama, poput njegovih ranijih ostvarenja, kulture te o protestima u Beogradu „Jedan od pet miliona“, koje javno podržava.
Naš poziv reditelja je zatekao u Jagodini na Festivalu „Dani komedije“, ali je rado pristao na intervju.
- Reakcije publike na „Delirium Tremens“ su izuzetne. Film je rađen prema pozorišnom komadu u kojem je Predrag s ogromnim uspjehom 13 godina igrao Dagija. Kad se razbolio, Tihomir Stanić i ja otišli smo kod njega i rekli mu da bi možda on mogao odigrati tu ulogu. Bio je vrlo fer, rekao je Tihomiru: „Mislim da ti to možeš odlično odigrati“ i tako smo se rastali - govori nam Marković.
Razlikuje li se stvaranje filmova danas u odnosu na raniji period?
- Posljednjih godina nisam imao priliku da radim filmove. Nisam, nažalost, imao priliku da dobijem novac već šest ili sedam godina u Filmskom centru Srbije. Stalno su me odbijali. Shvatio sam da me neko stavio u drugi plan ili u staro gvožđe. A da sjedim i čekam da dobijem neke pare od države za film - to ne dolazi u obzir.
Kada bismo pokušali nabrajati Vaša ostvarenja, trebalo bi nam mnogo prostora - od „Nacionalne klase”, „Variola vere“, „Sabirnog centra“, „Tita i ja“, „Turneje“, „Falsifikatora“... Ipak, možete li Vi izdvojiti neki od njih?
- „Variola vera“ je najteži film koji sam uradio. Prvo mi je trebalo deset godina da otkrijem šta se desilo u pravoj epidemiji 1972., a ja sam 1982. snimio film. To je bilo vrlo brižljivo sakrivano i to je na neki način bio prvi znak da nešto nije uredu s državom Jugoslavijom, da ima nekih problema. Kada sam najzad saznao šta se desilo, pristupio sam snimanju, ali je to bilo pod vrlo teškim uvjetima, finansijskim, a potom psihičkim i fizičkim. Pamtim ga samo po tegobama.
Kada se osvrnete, biste li nešto promijenili?
- Pod stare dane sam utvrdio da sam možda studirao pogrešan fakultet. Da bi mi bilo bolje da sam studirao nešto što mi daje fundamentalno znanje poput filozofije ili klasične psihologije. Uvijek sam žalio što sam se odmah, u 18. godini, specijalizirao za nešto i time zapečatio svoju sudbinu. Ali sada, kada sam ovako mator...
Dakle, promijenili biste profesiju?
- Možda, u ovim poznim godinama. Šalim se. Ali, osjećam rupu u obrazovanju i uskogrudnost. Ja i pišem, nedavno sam objavio knjigu koja je bila u najužem izbor za NIN-ovu nagradu, zove se „Beogradski trio“. Pišem, pisao sam i komade, režiram i na filmu i u pozorištu, profesor sam cijeli svoj život... Razne stvari sam radio, ali mi nedostaje ta osnova. I to želim da steknem prije nego što umrem.
Kako Vam se čini stanje kulture u svim državama bivše Jugoslavije?
- Jugoslavija na kulturnom planu nije potpuno mrtva. Nikad ne mogu snimiti film, a da nemam po nekog člana ili većinu iz drugih staro-novih država. Navikli smo da sarađujemo. To je jedan jezik. Upućeni smo jedni na druge. Kada snimate film, vi ste ponovo u zemlji koja više ne postoji i zove se Jugoslavija. A kada se završi, svi se pozdrave i odu u svoje državice. S te strane je dobro, za razliku od politike i svih ovih balkanskih idiotizama, kultura, posebno filmska umjetnost, nešto su što je opstalo.
Veliko herojstvo
Podržavate proteste u Beogradu „Jedan od pet miliona“.
- Pozvao sam i studente i profesore. Bio sam četvrti potpisnik među nekoliko hiljada univerzitetskih profesora. Od prvog dana sam bio na tim protestima. To je nešto što ulijeva tračak nade da ćemo se spasiti užasnog režima, s jednim užasnim čovjekom na čelu, i da ćemo nekako uspjeti živjeti normalno. Mi svi tamo živimo nekim privremenim životima i naviknuti na sve te strašne okolnosti. Ali ti protesti su ulili nadu i oni i dalje postoje. Mislio sam da će biti ono - svakog čuda tri dana dosta. Ali ti protesti su izdržali veoma hladno vrijeme i teške okolnosti. Traju već tri mjeseca. Valja svake subote izaći na ulice. A i proširili su se na mnoge gradove i mnogi ljudi u manjim gradovima su pobijedili strah. A ta pobjeda nad strahom je najveće dostignuće tih protesta.
Vi ste i za vrijeme Miloševićeve politike okarakterizirani kao izdajnik.
- Da, to me prati stalno, taj epitet. A ja sam već navikao na to. Znate, svaki taj totalitarni režim, kada mu se usprotivite, on vas proglasi izdajnikom. Dakle, oni su nacija, oni su narod i predstavljaju cjelokupnu državu, a vi koji mislite drugačije, vi ste izrod. To je formula. Ali i ljudi polako shvataju koliko je to stupidno. Ali šta da radite?! Ljudi su ucijenjeni, potkupljeni, uplašeni. To je problem. I ovi protesti, nadam se, na neki način barem malo oslobađaju ljude tog straha. Hajde u Beogradu, tu se utopite u deset hiljada ljudi i šetate se ulicom. Ali, kada u nekom malom gradu izađe njih 50 i prođe ulicom i kada ih gledaju svi lokalni političari, moćnici, policajci i oni izdrže to da ih gledaju, da znaju da oni protestiraju... E, to je veliko herojstvo.
U Sarajevu žive skromni ljudi, šta će im crveni tepih
- Moguće da ćemo konkurirati za Sarajevo Film Festival s ovim filmom „Delirium Tremens“. Volio bih doći u Sarajevo. Bio sam jednom gost SFF-a, ali samo dva dana. Vidio sam kako to izgleda i da je to jako lijepa atmosfera, drugačija od svih ovih šminkerskih festivala. Iako i u Sarajevu postoji taj crveni tepih, koji mi se jedino nije svidio, moram priznati. Znate zašto? U tom gradu žive skromni ljudi, šta će im to? Ali dobro, dolaze neke zvijezde pa nemam ništa protiv. Ako budem dolazio, obavezno ću obići muzej „Valter brani Sarajevo“ . U tom filmu je igrao moj otac Rade Marković - kaže Marković.
Najveće kukavice
- Kada odete napolje i vidite, ne standard i da li se negdje bolje jede ili kupuje, već kada pogledate bilo gdje oko sebe kako ljudi žive normalnom svakodnevicom, staloženim životom, pristojnim psihološkim životom, onda shvatite iz kakvog ste užasa vi došli. Mi svi živimo u vanrednim okolnostima, terorisani od jednog čovjeka koji drži sve medije i potpuno nenormalno se ponaša. Mislim da su najveće kukavice u Srbiji psihijatri. Ne mogu da razumijem da neko od njih nije izašao i rekao: „Ljudi, taj čovjek ima tu i tu dijagnozu i treba ga hospitalizirati.“ - kazao je Marković.
