Do podne odu i najuporniji i pijaca opusti. Nema ni slučajnih prolaznika. Udara samo ledeni vjetar kroz tezge. Nema ni onih koji “valjaju” jeftine parfeme za dvadeset maraka. I pijačne kafane su prazne, nigdje nikoga.
Banjalučka stočna pijaca na minus devet izgleda kao groblje mrtvih tezgi, kartonskih kutija i smrznutog voća. Slavka Šutilović gura sedamdesetu i pijaca joj je sve. Prodaje jaja, sir, mlijeko. Ponekad i neki komad slanine.
- I prošle godine smo dobrano promrzli. Bilo je nekoliko dana kada je bio veliki minus. Ja obučem sve vuneno što imam kod kuće i tako pokušavam da se utoplim, ali ne mogu, jer stalno sjedim. Ne mogu da stojim, bole me noge - kaže Slavka.
I ostali su obučeni “slojevito”. Ne vidi im se ništa, osim očiju. Svi stoje na stiroporu, koji pomalo ubija hladnoću, ali ne dovoljno.
- Šta će ubiti ovoliku zimu? Ništa. Svi mi imamo nekoliko pari čarapa i debele čizme i još gurnemo stiropor pod sebe, ali ni to ne pomaže. Nakon nekoliko sati stajanja, noge se zalede. Tad krećemo kući – govori Slavka.
Kafane na pijaci ujutro budu pune, ali poslije podne nema žive duše. Dođe tek poneki radnik “Čistoće” na pivo ili čašicu rakije...
Ne odmičemo od peći
Mira Grbić, vlasnica jedne od kafana na pijaci, kaže da je zima rastjerala sve.
- Kad je vrijeme normalno, u mojoj kafani ne može da se diše od posla. Sad nema nikoga. Sjedimo i gulimo jabuke. Kad radimo, zagrijemo se brzo zbog hodanja, ali kad nema posla, nigdje se od peći ne smijemo odmaknuti – rekla je Mira.
