Priča kaže ovako. Bili jednom prevareni radnici „Hidrogradnje“ što su sto i kusur dana protestirali na ulici. Mirno i civilizirano, naoružani tek transparentima i pištaljkama, bh. vlastima i javnosti pokušavali su skrenuti pažnju na svoj jad i čemer. Pa su tako jednog dana došli na pravo mjesto! Ispred Centrale SDA.  

Htjeli su kod Bakira Izetbegovića. Međutim, imao je ranije preuzete obaveze. Zato je mudrac, mislilac i državnik pred gladnu radničku klasu poslao svog bedela Amira Zukića.

Svidio im se taj sagovornik. Duboko su vjerovali da je Zukić prava adresa. Zamišljali su, a šta bi drugo, kako imaju redovnu plaću, reguliran radni staž i zdravstveno. Padao je već prvi mrak kad su ih pozvali unutra. Sve je bilo spremno. Usaglasili su želje, odredili prioritete, zacrtali ciljeve.

Pred vratima kabineta još će malo sačekati. Nije im smetalo. Toplo je i ugodno. Kožni namještaj, Berberov dupljak na zidu. Na polici sabrana djela Alije Izetbegovića i osvježivač zraka.

Kakvu li će im nafaku prikačiti? Ko će od njih nezaposlenih u javno preduzeće, a ko u administrativnu službu? Ministarstvo ili općina, dom zdravlja, telekom ili pošta, pitanje je sad.

A onda se konačno pojavio na vratima. Ok, stani malo, nije to onaj kome su se nadali. Mora da je neka greška. Da ne glumi (kao ono jednom Mirsad Kebo) budaletinu s perikom na glavi...

Prekasno je bilo kad su skontali fol. Izetbegović im je uvalio lažnog Amira Zukića. Ovaj je valjda zadužen za nekakve obrte, poduzetništva i razvoje. Ali šta da obrću kad nemaju s čim, šta da poduzmu osim da se opet vrate na ulicu i protestiraju?

Eto, tako vam je, dragi moji čitaoci, nastao transparent: ''Hoćemo posao, nećemo lažnog Amira Zukića...''