Poznati srebrenički frizer Meho Ustić u minulom ratu u komandi kanadskog i nizozemskog bataljona u Potočarima šišao je oficire i vojnike tih jedinica. Tada je njegova frizerska radnja bila smještena na stepeništu zgrade bivše fabrike akumulatora. Kaže da je taj posao obavljao od 1993. sve do pada Srebrenice, u julu 1995. godine.

Mašinica i češalj

- Kada su me pozvali da radim, mislio sam da ću dobiti potreban alat i repromaterijal. Međutim, oni nisu imali ništa. Donio sam svoju ručnu, mehaničku mašinicu za šišanje i jedan češalj i počeo raditi. Radnja na stepenicama imala je jednu stolici, stolić i ogledalo, to je bilo sve - sjeća se Ustić.

Dok je radio u komandi u Potočarima, kaže da od kanadskog bataljona nije imao nikakvu nadoknadu, a nizozemski bataljon je minimalno vrednovao njegov rad. Vojnici i jednog i drugog bataljona zahtijevali su frizure koje tada nije poznavao. Ručnom mašinicom, koja je čupala kosu, nije mogao udovoljiti njihovim željama. Kasnije mu je, kaže, jedan nizozemski vojnik donio električnu mašinicu za šišanje i posao je bio lakši.

NATO baza

Nakon pada Srebrenice deset godina Meho je bio glavni frizer u NATO-ovoj bazi u Butmiru kod Sarajeva. S njim je radio i njegov sin Ahmet, koji danas u Srebrenici ima frizerski salon „Jasmin“.

Ustići su frizerska porodica

Mehin otac, hadži Enes Ustić prvi je nakon onog rata u Srebrenici otvorio frizerski salon. U njegovoj radnji ovaj zanat izučili su njegova djeca Zejneba, Omer, Meho, Akif i Atan. Akif i Atan se nisu bavili očevim zanatom. Akif je bio profesor, a Atan vrstan kamenorezac. Nažalost, obojica su poginula braneći svoju Srebrenicu. U Enesovoj radnji ovaj zanat izučilo je mnogo Srebreničana, koji su kasnije svoje salone imali širom BiH. Danas porodičnu tradiciju jedino čuva Ahmed, a u njegov salon često navrati babo Meho.