Sabrina Buljubašić više nije direktorica Fudbalskog kluba Sarajevo. Iza nje je vrijeme u kojem je klub stabiliziran, stigli su i trofeji, ali je u jednom trenutku sve ponovo krenulo nizbrdo.

I dok nikada nije bila zaslužna za trofeje, dovođenje investitora i slične stvari, kao po matrici je kriva kada ne ide. Međutim, takva je pozicija direktora jednog kluba u BiH, pa to nekako ima veze s logikom.

Sada već bivša direktorica Buljubašić, sigurno, iza sebe ima stvari koje nisu najbolje urađene, ali sve loše gurnuti na njena pleća, potpuno je besmisleno. Ona je, definitivno, imala loše izbore saradnika. U klubu su se, umotani i daleko od odgovornosti, vrtjeli kojekakvi smutljivci i radili samo za sebe, za svoj interes, pa ako kluba šta zakači, još bolje.

I mediji su odjednom „uvidjeli“ koliko je ona loše radila. Neki su joj se klanjali, trčali za njom da ih povede u Vijetnam, ali sada sunce grije s druge strane. Suncokret bi na drugu stranu.

I to može biti nečije pravo, ali je ružno da se jednu ženu, koja se, uzgred, pokazala u mnogim situacijama kao mnogo veći mangup nego što će biti raznorazna potrčkala, proziva i na seksističkoj osnovi.

Došla je u klub, novac je stizao, trofeji su stizali... Otišla je iz kluba, ali nije ostalo ni na čemu. Upravo ona je glavni pokretač povratka Vinsenta Tana (Vincent) u klub, a to nije mala ostavština.

Neko će se složiti, a neko ne, ali Sabrina Buljubašić nije vegetirala u klubu, nego je radila. Nekada bolje, a nekada lošije, ali strast i želju joj nikada niko neće moći osporiti - baš kao ni uspjehe.