Nema više Maradone koji predribla pet-šest igrača u 70-80 metara, uključujući i golmana, pa postigne najlegendarniji gol svih vremena.

Nema više Van Bastenovih voleja u finalu, izvedenih s takvom ku*čevitošću i bezbrižnošću kao da igra termin s rajom. Nema više ni Zidanovih „panenki“ pod prečku Bufonu u finalu, najboljem golmanu svih vremena.

Nema više ni onih Karlosovih slobodnjaka, gdje lopta ulazi u gol s 35-40 metara udaljenosti kršeći sve zakone fizike. Zapravo, iz slobodnjaka nema više golova.

Kao što nema ni onih likova poput Pola Gaskojna, koji utakmice igraju pijani, Roja Kina koji Halandu starijem (ne ovom današnjem) polomi nogu i okonča karijeru kao osvetu za povredu koju mu je nekoliko mjeseci ranije nanio, nema ni Sliškovića, koji nikad ne dolazi na treninge jer je to „za one koji ne znaju da igraju“, ni Prosinečkog, koji puši dvije-tri kutije cigareta dnevno i opet ostaje najbolji, ni Kaniđe - koji se „roka“ kokainom...

Današnji fudbaleri su sve neki fini momci. Svi lijepo odgojeni, istrenirani, trče kao gazele, skaču kao poskoci, žive urednim životima, svi isto izgledaju, žive, pričaju i ponašaju se. Više karaktera doživiš dok ćaskaš s ChatBotom nego dok njih gledaš, Bog te vidio.

A i njihova je igra negdje takva, robotska. Bez driblinga, lepršavosti, bez onih mangupskih poteza koji krše sve taktike, norme i stvaraju historijske trenutke. Ne znam za vas, ali meni je ovo Evropsko prvenstvo najdosadnije ikad. Za sada ga možemo pamtiti po - ničemu.

Uredu, sada sebi ličim na starce sa svojim patetičnim, dozlaboga napornim nostalgičarskim usklicima: „Fudbal je prije bio bolji“ i „ne znaš ti, sine, kako se nekad igralo“.

I nemojte me pogrešno razumjeti, ja nemam nikakve sumnje da bi današnje ekipe devastirale sve one od prije 20, 30, 40 godina.

Naime, današnji igrači fizički su jači, brže trče, više skaču, bolje jedu, pametnije treniraju, ne piju, ne puše i svaki njihov korak u životu je pomno nadziran.

No, upravo u tome i jeste problem.